Zalazak
sunca. Povetarac je konačno počeo da pirka, nakon užasno vrelog dana. Miris
soli se osećao u vazduhu. More se pružalo u daljinu pred mojim očima. Ulične
svetiljke su počele da se pale, a ona, onako zanosna, čekala me je pogleda
uperenog prema brodiću koji se udaljavao od obale.
Prišao
sam joj polako i rukama prekrio oči. Osetio sam kako joj se osmeh širi na licu.
Okrenula se prema meni i
isturila nosić. Znak da treba da je poljubim.
-
Izvini
što kasnim. – bilo je prvo što sam joj rekao.
-
Nema
veze. – rekla je, okrenula se i obmotala moje ruke oko nje. – Bitno je da si
došao.
Zajedno smo posmatrali kako sunce
polako nestaje u vodi, a mesec dobija svoj puni sjaj. Počeo sam da razmišljam o
danima koje smo proveli zajedno. Bili su to najlepši dani u mom životu.
Izležavanje na plaži, kupanje u moru, večernje šetnje pored obale, logorska
vatra na plaži, moj užasno bolni pokušaj da naučim da vozim rolere... Nasmejao
sam se.
-
Šta je bilo? – upitala me je osmehujući
se.
-
Mislim da mi je noga još uvek ukočena od
onog pada...
Počela je da se smeje.
-
Još uvek mi nije jasno kako si to uspeo
da izvedeš! – smejala se.
Mrak je već uveliko bio pao. Mesec
i zvezde su sijali na tamno plavom nebu. Ljudi su prolazili pored nas. Smejali
se, raspravljali, poneki i svadjali. Neko dete je vikalo da zeli sećernu vunu,
drugo je htelo neku igračku, žena neka je vikala na muža, a ostali su mirno
šetali, uživali u prijatnoj večeri i razgovarali.
Ona
se odjednom okrenula prema meni i pogledala me onim krupnim očima.
-
Ne želim da idem sutra kući. – tiho je
izgovorila.
-
Ne brini se, videćemo se već za dve
nedelje. – uhvatio sam je za ruke.
-
Ali to je puno vremena. Šta da radim ja
do tada!?
-
Čekaj da ja dodjem. – nasmešio sam se i
uspeo da izmamim osmeh kod nje.
-
Tako će i biti. – mirno je rekla.
Zagrlio sam je. Ostali smo da
stojimo tako zagrljeni, dok je negde u daljini, neki pevač u nekom kafiću pevao
stihove „Ka i uvik gledan more, ovu tajnu koja diše, ovu mrižu što me vuče u
tamne dubine, sve kroz pismu u daljine...“
Нема коментара:
Постави коментар