Čekam te!

-          Hej, sutra stižem. – rekla mi je veselo.

-          U koliko sati?

-          Ne znam tačno. Sve zavisi od vozača.

-          Obavezno mi javi kada budeš blizu. Doći ću da te sačekam na busku.

-          Stvarno ćeš doći? – upitala me je oduševljeno.

-          Obećavam! A ti znaš da kad ja nešto obećam, da će tako i biti.

-          U redu. Vidimo se onda sutra. Ljubim te.

-          Vidimo se.

Spustio sam slušalicu. Osmeh mi je bio na licu i dalje. KONAČNO SE VRAĆA! Nisam je video 9 dana! To je jako puno! Legao sam u krevet. Ipak treba malo ranije ustati ujutru.

Probudio me je prodorna zvonjava mobilnog. Jedva sam ga pronašao. Bio je ispod jastuka. Kako li se tamo zavukao?!

-          Hej, ja sam. Na buskoj sam za nekih pola sata. – čuo sam kako se smeje.

-          OK. Čekam te.

-          Jedva čekam da te vidim. – rekla je, pre nego što je spustila slušalicu.

Izleteo sam iz kreveta i počeo da se oblačim što sam brže mogao. Pogledao sam na sat. Autobus mi polazi za pet minuta. Zgrabio sam mobilni i pare i izleteo iz stana.

Pored autobuske se nalazila prodavnica. Uleteo sam u nju i kupio joj belu čokoladu, koju toliko voli.

Kroz prozor sam video kako njen autobus ulazi u stanicu. Potrčao sam koliko me noge nose. Proleteo sam pored čuvara, jedva da sam mu i pokazao peronsku i zakočio na peronu. Autobus je taman stao na peron. Otvorila su se vrata, a ona mi je skočila u zagrljaj. Jako me je zagrlila.

-          Jako si mi nedostajao! – rekla mi je, gledajući me pravo u oči.

-          I ti si meni. – nasmejao sam se. – Znam da si na dijeti, ali ne možeš reći ne beloj čokoladi!

-          Ako je bela u pitanju, baš me briga za dijetu. – nasmejala se.

Uzela je čokoladu i opet me pogledala.

-          Inače, moj odgovor je DA.

-          Ali, nisam te ni pitao.

-          Znam šta si hteo da pitaš, olakšavam ti. – nasmešila se.

Samo sam je privukao sebi i poljubio.