"Ljubav se rodi, živi i umire u očima."

Stajala je i gledala u grad koji se pružao pred njom. Prišao sam joj. Pogledala me je, bez onog uobicajenog osmeha, koji me je ostavljao bez daha. Krenuo sam da je poljubim, ali je okrenula glavu na drugu stranu.

-          Šta se dešava?! – upitao sam je pomalo zbunjen.

Pogledala me je. Gledao sam je u oči. Te predivne plave oči. Pojavila se jedna suza na trepavici.

-            Žao mi je. – tiho je izgovorila.

Nastavio sam da je gledam. Nisam mogao da verujem da se ovo desava. Nisam očekivao da će ovaj trenutak doći.

-            Ko je u pitanju? – hladno sam upitao.

-            Nije bitno.

-            Je l’ on?!

Spustila je pogled. Sad je već počela da plače. Te suze, nekada su imale velikog uticaja na mene, ali sada... Sada ne osećam ništa. Iz mene je iščupala i poslednju trunku emocije. Nastavio sam da je gledam.

-            Reci nešto. – Pogledala me je.

Otvorio sam usta, ali reči nisu izlazile. Jezik je ostao zavezan. Ponovo sam gledao u TE oči. I u suzama, bila je previse lepa.

Okrenuo sam se.

-            Gde ćes?! – uzviknula je za mnom onim plačnim glasom.

Samo sam nastavio dalje niz ulicu ne okrećući se za sobom, dok mi je kroz grudi šibala promaja. Srce je ostalo kod nje.