Da li to znači da smo i dalje drugari?!

Klub. Polumrak. Ono ljubičasto svetlo već počinje da me nervira. Udara direktno u mene i ne da mi da vidim devojku, koja ima predivnu smeđu kosu. Igra zanosno. Tako lepe pokrete još nisam video. Njena drugarica gleda u mene i onda se naginje prema njoj i priča joj nešto. Ona se okreće i gleda pravo u mene. Dobijam jedan od najlepših osmeha.

Sad verovatno svi mislite da sam joj prišao, da smo se upoznali i da smo na kraju završili zajedno, zar ne? E, niste u pravu. Ta devojka je bila moja najbolja drugarica.

-          Ovo nije u redu. – Šapnuo sam joj na uvo, kad sam joj prišao.

-          Šta?! – zbunjeno me je upitala.

-          Da taj tvoj šarm koristiš i na meni...

-          A to nije u redu, zbog? – kao, pravila se da ne zna.

-          Pa kako ja sada da odreagujem?

Samo se nasmejala i pogledala u masu. Pogledao sam je.

-          Za divno čudo, lepo si se obukla. – rekao sam joj smejući se.

-          Oooo, ma nije valjda da si me ti pohvalio?! Šta li će to biti? – nasmejala se.

-          Ja sam samo realan. – rekao sam, nastavljajući da je posmatram.

-          Naravno. OK, nemoj tako da me gledaš!

-          Kako?! – napravio sam se naivan.

-          Tako! Kao ovi ostali momci okolo. – nasmejala se. – Zar si zaboravio da je tebi zabranjeno da me gledaš!?

-          U redu, ajde mi molim te reci, kada sam ja tebe slušao?! – počeo sam da se smejem.

-          A realno, nikad i nisi. – napravila je tužnu facu, koju samo ona može.

-          Nemoj da praviš tu facu, znaš da je ne volim! – pogledao sam na drugu stranu.

-          Znam, zato je i pravim. – ponovo se nasmejala.

Kratko me poljubila u obraz i krenula prema stepenicama.

-          Opa, otkud ovaj poljubac? – povikao sam za njom.

-          Eto tako... – osmehnula se.

-          Ovo je stvarno nešto novo. TI si mene poljubila. – nasmejao sam se.

-          Pazi da se sad ne zaljubiš u mene. – krenula je da me zeza.

Pomislio sam: „Kasno, izgleda da već jesam...“