Prvi sneg

Sneg. Bele pahulje polako počinju da padaju na ovaj predivni grad, koji iz časa u čas dobija pravu novogodišnju notu. Lica ljudi ,koji su se u tom trenutku našli napolju, izgledaju začuđeno i zbunjeno. Toga dana su na svim radijima i tv stanicama najavljivali sneg za uveče, ali niko izgleda nije verovao u to.

Deca počinju da trče i da se raduju. Majke viču za njima da paze da ne zapnu negde i ne padnu. Ali, deca kao deca... Obraduju se svaki put kada vide sneg.

Nameštam šal i zavlačim ruke malo dublje u džepove. Na trenutak je svet zastao posmatrajući ovu divnu priliku. Odjednom svi se polako vraćaju svojim pređašnjim radnjama, ali samo deca nastavljaju da se i dalje raduju snegu.

Nastavljam svojim putem. Ulazim u ulicu koju tako dobro znam. Na kolima, koja su parkirana duž ulice, počinje da se hvata beli pokrivač. Stajem ispred poznatog ulaza. Zvonim na interfon i čekam. Sa druge strane, javlja se meni dobro poznat glas.

-          Ja sam.

-          Dobro. Ulazi. – odgovara.

Penjem se na poslednji sprat i kucam na vrata. Otvara mi najlepsa devojka koju sam video. Iako smo već neko vreme zajedno, sama njena pojava me i dalje ostavlja bez daha.

Gleda me, a lice joj menja izraz od odusevljenja do iznenađenja kada je ugledala poneku pahulju koja je prkosila toploti.

-          Nemoj mi reći da napolju pada sneg! – pita me sasvim ozbiljno.

-          Upravo je počeo! – nasmejao sam se.

Gledala me je jedan trenutak bez reči, a onda se nasmejala:

-          Ništa od našeg filma večeras! Ulazi dok se spremim, a onda idemo napolje!

Za „kratko“ vreme koliko joj je trebalo da se spremi, dočekalo nas je još veće iznenađenje napolju.

Sneg je napadao dovoljno, da bi se deca mogla sankati. Radovala se kao neko dete koje prvi put vidi sneg. Krenula ja samouvereno niz stazu i opasno počela da gubi ravnotežu i pada. Potrčao sam za njom, da je uhvatim, ali takođe sam izgubio ravnotežu, tako da smo oboje pali.

Uprkos bolu koji smo zaradili, smejali smo se kao blesavi. Nekako smo uspeli da ustanemo i nastavili smo opreznije.

Na trgu je bilo malo manje ljudi. Radnici su i dalje pokušavali da nameste ukrasna svetla, deca su trčala i grudvala se, majke su vikale na njih da paze, a nas dvoje smo šetali zagrljeni. U jednom trenutku sam zastao i sagnuo se, dok je ona nastavila ne obazirući se na mene. Zgrabio sam sneg, napravio grudvu i pogodio je. Ukočeno se okrenula i pogledala me. Videvši da se smejem, zgrabila je sneg, pogledala me pravo u oči i zlobno se nasmešila.

-          Sad ćeš da vidiš kako se grudva! – rekla, je dok je oblikovala grudvu.

Bacila je i pogodila me pravo u facu! Sneg se rasprsio po mom licu. Jauknuo sam hvatajući se za nos, praveći se da me je jako pogodila. Pritrčala mi je vidno prestravljena.

-          Izvini! – počela je da se izvinjava. – nisam mislila da ću te pogoditi u facu!

Ali kada je videla da se smejem, zveknula me je u ruku.

-          Majmune! – nadurila se. – pomislila sam da sam te stvarno udarila!

Krenuo sam da je poljubim, medjutim, dobio sam novu količinu snega u lice. Izgleda da joj je bilo ostalo malo u rukama. Iskobeljala mi se iz ruku i krenula opet da pravi grudve.

Deca su joj, videvši kako pravi grudve, pritčala u pomoć. Krenuli su svi da me gađaju.

-          Nije fer! Sad su svi na tvojoj strani! – vikao sam prema njoj, dok sam rukama pokušavao da se odbranim od najezde grudvi.

-          Znaju deca na čijoj strani treba da budu! – smejala se.

Deca su sad počela da se grudvaju medjusobno, a ona je stajala zadihana i nasmejana. Prišao sam joj i lagano je zagrlio oko struka. Promrzli nosevi su nam se skoro dodirivali.

-          Nemoj da slučajno, opet dobijem sneg u facu. – tiho sam izgovorio.

Ona je prošaputala dve reči, koje u životu najviše znače:

-          Volim te.

Nosevi su nam se dodirnuli i poljubio sam je, dok su oko nas letele grudve, a pahulje i dalje nesmetano padale.

Čekam te!

-          Hej, sutra stižem. – rekla mi je veselo.

-          U koliko sati?

-          Ne znam tačno. Sve zavisi od vozača.

-          Obavezno mi javi kada budeš blizu. Doći ću da te sačekam na busku.

-          Stvarno ćeš doći? – upitala me je oduševljeno.

-          Obećavam! A ti znaš da kad ja nešto obećam, da će tako i biti.

-          U redu. Vidimo se onda sutra. Ljubim te.

-          Vidimo se.

Spustio sam slušalicu. Osmeh mi je bio na licu i dalje. KONAČNO SE VRAĆA! Nisam je video 9 dana! To je jako puno! Legao sam u krevet. Ipak treba malo ranije ustati ujutru.

Probudio me je prodorna zvonjava mobilnog. Jedva sam ga pronašao. Bio je ispod jastuka. Kako li se tamo zavukao?!

-          Hej, ja sam. Na buskoj sam za nekih pola sata. – čuo sam kako se smeje.

-          OK. Čekam te.

-          Jedva čekam da te vidim. – rekla je, pre nego što je spustila slušalicu.

Izleteo sam iz kreveta i počeo da se oblačim što sam brže mogao. Pogledao sam na sat. Autobus mi polazi za pet minuta. Zgrabio sam mobilni i pare i izleteo iz stana.

Pored autobuske se nalazila prodavnica. Uleteo sam u nju i kupio joj belu čokoladu, koju toliko voli.

Kroz prozor sam video kako njen autobus ulazi u stanicu. Potrčao sam koliko me noge nose. Proleteo sam pored čuvara, jedva da sam mu i pokazao peronsku i zakočio na peronu. Autobus je taman stao na peron. Otvorila su se vrata, a ona mi je skočila u zagrljaj. Jako me je zagrlila.

-          Jako si mi nedostajao! – rekla mi je, gledajući me pravo u oči.

-          I ti si meni. – nasmejao sam se. – Znam da si na dijeti, ali ne možeš reći ne beloj čokoladi!

-          Ako je bela u pitanju, baš me briga za dijetu. – nasmejala se.

Uzela je čokoladu i opet me pogledala.

-          Inače, moj odgovor je DA.

-          Ali, nisam te ni pitao.

-          Znam šta si hteo da pitaš, olakšavam ti. – nasmešila se.

Samo sam je privukao sebi i poljubio.

Daljine

Zalazak sunca. Povetarac je konačno počeo da pirka, nakon užasno vrelog dana. Miris soli se osećao u vazduhu. More se pružalo u daljinu pred mojim očima. Ulične svetiljke su počele da se pale, a ona, onako zanosna, čekala me je pogleda uperenog prema brodiću koji se udaljavao od obale.

Prišao sam joj polako i rukama prekrio oči. Osetio sam kako joj se osmeh širi na licu. Okrenula se prema meni i isturila nosić. Znak da treba da je poljubim.

-          Izvini što kasnim. – bilo je prvo što sam joj rekao.

-          Nema veze. – rekla je, okrenula se i obmotala moje ruke oko nje. – Bitno je da si došao.

Zajedno smo posmatrali kako sunce polako nestaje u vodi, a mesec dobija svoj puni sjaj. Počeo sam da razmišljam o danima koje smo proveli zajedno. Bili su to najlepši dani u mom životu. Izležavanje na plaži, kupanje u moru, večernje šetnje pored obale, logorska vatra na plaži, moj užasno bolni pokušaj da naučim da vozim rolere... Nasmejao sam se.

-            Šta je bilo? – upitala me je osmehujući se.

-            Mislim da mi je noga još uvek ukočena od onog pada...

Počela je da se smeje.

-            Još uvek mi nije jasno kako si to uspeo da izvedeš! – smejala se.

Mrak je već uveliko bio pao. Mesec i zvezde su sijali na tamno plavom nebu. Ljudi su prolazili pored nas. Smejali se, raspravljali, poneki i svadjali. Neko dete je vikalo da zeli sećernu vunu, drugo je htelo neku igračku, žena neka je vikala na muža, a ostali su mirno šetali, uživali u prijatnoj večeri i razgovarali.

Ona se odjednom okrenula prema meni i pogledala me onim krupnim očima.

-            Ne želim da idem sutra kući. – tiho je izgovorila.

-            Ne brini se, videćemo se već za dve nedelje. – uhvatio sam je za ruke.

-            Ali to je puno vremena. Šta da radim ja do tada!?

-            Čekaj da ja dodjem. – nasmešio sam se i uspeo da izmamim osmeh kod nje.

-            Tako će i biti. – mirno je rekla.

Zagrlio sam je. Ostali smo da stojimo tako zagrljeni, dok je negde u daljini, neki pevač u nekom kafiću pevao stihove „Ka i uvik gledan more, ovu tajnu koja diše, ovu mrižu što me vuče u tamne dubine, sve kroz pismu u daljine...“

"Ljubav se rodi, živi i umire u očima."

Stajala je i gledala u grad koji se pružao pred njom. Prišao sam joj. Pogledala me je, bez onog uobicajenog osmeha, koji me je ostavljao bez daha. Krenuo sam da je poljubim, ali je okrenula glavu na drugu stranu.

-          Šta se dešava?! – upitao sam je pomalo zbunjen.

Pogledala me je. Gledao sam je u oči. Te predivne plave oči. Pojavila se jedna suza na trepavici.

-            Žao mi je. – tiho je izgovorila.

Nastavio sam da je gledam. Nisam mogao da verujem da se ovo desava. Nisam očekivao da će ovaj trenutak doći.

-            Ko je u pitanju? – hladno sam upitao.

-            Nije bitno.

-            Je l’ on?!

Spustila je pogled. Sad je već počela da plače. Te suze, nekada su imale velikog uticaja na mene, ali sada... Sada ne osećam ništa. Iz mene je iščupala i poslednju trunku emocije. Nastavio sam da je gledam.

-            Reci nešto. – Pogledala me je.

Otvorio sam usta, ali reči nisu izlazile. Jezik je ostao zavezan. Ponovo sam gledao u TE oči. I u suzama, bila je previse lepa.

Okrenuo sam se.

-            Gde ćes?! – uzviknula je za mnom onim plačnim glasom.

Samo sam nastavio dalje niz ulicu ne okrećući se za sobom, dok mi je kroz grudi šibala promaja. Srce je ostalo kod nje.