Mesečina

Sedeo sam na plaži. Sunce je već odavno bilo zašlo, a na nebu su počele da se pojavljuju prve zvezde. Ispred mene je more pravilo male i tihe talase, poneki galeb je leteo preko vode, hitajući na spavanje. Ribarski čamci su se raspoznavali samo po svetiljkama i već su nosili svoje vlasnike prema pučini, na noćno ribarenje.

Ustao sam i uzeo jedan beli, pljosnati kamen. Pogledao sam ga, a onda bacio prema vodi, pokušavajući da napravim „žabice“. Napravio sam tri. Uzeo sam još jedan. Ovoga puta četiri.

Telefon mi je zazvonio. Izvadio sam ga iz džepa i pogledao. Preko naše zajedničke slike, sada je stajala mala koverta. Izvini, kasniću malo. - Pisalo je u poruci. Ništa novo. – pomislio sam – Ne dešava se prvi put.

Pogledao sam oko sebe i video nekoliko grana. Sakupio sam ih na gomilu i zapalio. Vatra je počela polako da pucketa, dok je plamenovima hvatala svaki deo grana. Noć je već odavno pala, a jedino svetlo na plaži pravili su vatra i mesec, koji je sijao svojim punim sjajem.

Zagledao sam se u vatru i počeo da razmišljam. Na istom ovom mestu smo se prvi put, pre tačno godinu dana, poljubili. Ova godina bila je najlepša godina u mom životu. Provodili smo zajedno svaki slobodan trenutak, oboje zaljubljeni do ušiju. Niko nije bio verovao da ćemo ovoliko izdržati i da ćemo posle godinu dana biti isto zaljubljeni, koliko smo bili na početku.

Odjednom mi se pred očima sve smračilo. Osetio sam kako mi nežne ruke stoje na licu. Približila je usne do mog uha i tiho prošaputala:

-          Evo me.

Nasmešio sam se i skinuo njene ruke sa očiju. Brzo se našla ispred mene i poljubila me.

-          O čemu razmišljaš? – nasmešila se.

-          O tebi.

-          Mora da te je glava zabolela.

-          Naravno. – nasmejao sam se.

-          Izvini što kasnim, nisam... – krenula je da objašnjava.

-          Ne brini o tome, bitno je da si tu. – nasmešio sam se.

-          Godinu dana?! Mora da sam ti već dosadila! – zezala me je.

-          Ovo je previše! Gotovo je! Raskidamo! – napravio sam ozbiljnu facu.

-          Je li to želiš!? U redu! – uzviknula je.

Pogledala me je pravo u oči, a osmeh nije skidala sa usana.

-          Volim te. – tiho je rekla.

-          I ja tebe. – odgovorio sam.

Nagnula se prema meni i poljubila me, dok je povetarac gasio poslednji žar u vatri, a mesec sve jače obasjavao plažu.

Na lepom plavom Dunavu

Stajao sam ispod te žute sijalice. Pokoji noćni leptir je sporo leteo oko nje. Veče je bilo izuzetno toplo čak i za njih. Ljudi oko mene su polako šetali i pokušavali da uživaju u ovom večernjem vazduhu, koji je ipak bio malo svežiji od dnevnog.

Gledao sam ih kako hodaju, neki ruku pod ruku, neki brzo, žureći da stignu na ugovoreni sastanak, a onda sam ugledao devojku koja je odskakala od svih njih.

Koračala je polako, na potpuno specifičan način. Izgledalo je kao da je ceo svet pod njenim nogama. Glave su se okretale za njom, ali nije nikoga videla. Hodala je prema meni. Na licu joj se pojavio onaj njen predivan osmeh. Prišla mi je, podigla se na prste i podigla nosić. To je bio znak da je poljubim.

Uhvatila me je za ruku i krenuli smo čuvenim, svetlom okupanim Kejom, preko Duge, uz famoznih 214 stepenika, sve do Sata, odakle se pružao predivan pogled na grad koji je sijao svojim punim sjajem, na obali plavog Dunava.

Zagrlio sam je oko struka i divili smo se pogledu, dok nam je povetarac hladio lica.

-          Znaš da mi je ovo... – započela je.

-          Omiljeno mesto? – završio sam pitanje. – Znam. I meni je isto.

Nasmešila se.

-          Opet mi završavaš rečenice.

-          Čitam ti misli. – Nasmejao sam se.

-          Pa da znaš da nekad mislim da je tako... Počinješ da me plašiš! – rekla je kroz smeh.

-          Evo obećavam da ću prestati.

-          Znaš da nećeš!

-          Znam...

Zagrlio sam je malo jače, a kroz glavu mi je prošlo „Bože, koliko je volim...“. Naslonila mi je glavu na rame i tiho prošaputala:

-          Volim i ja tebe.

Znači, ipak i ona ume da čita misli!

Prvi sneg

Sneg. Bele pahulje polako počinju da padaju na ovaj predivni grad, koji iz časa u čas dobija pravu novogodišnju notu. Lica ljudi ,koji su se u tom trenutku našli napolju, izgledaju začuđeno i zbunjeno. Toga dana su na svim radijima i tv stanicama najavljivali sneg za uveče, ali niko izgleda nije verovao u to.

Deca počinju da trče i da se raduju. Majke viču za njima da paze da ne zapnu negde i ne padnu. Ali, deca kao deca... Obraduju se svaki put kada vide sneg.

Nameštam šal i zavlačim ruke malo dublje u džepove. Na trenutak je svet zastao posmatrajući ovu divnu priliku. Odjednom svi se polako vraćaju svojim pređašnjim radnjama, ali samo deca nastavljaju da se i dalje raduju snegu.

Nastavljam svojim putem. Ulazim u ulicu koju tako dobro znam. Na kolima, koja su parkirana duž ulice, počinje da se hvata beli pokrivač. Stajem ispred poznatog ulaza. Zvonim na interfon i čekam. Sa druge strane, javlja se meni dobro poznat glas.

-          Ja sam.

-          Dobro. Ulazi. – odgovara.

Penjem se na poslednji sprat i kucam na vrata. Otvara mi najlepsa devojka koju sam video. Iako smo već neko vreme zajedno, sama njena pojava me i dalje ostavlja bez daha.

Gleda me, a lice joj menja izraz od odusevljenja do iznenađenja kada je ugledala poneku pahulju koja je prkosila toploti.

-          Nemoj mi reći da napolju pada sneg! – pita me sasvim ozbiljno.

-          Upravo je počeo! – nasmejao sam se.

Gledala me je jedan trenutak bez reči, a onda se nasmejala:

-          Ništa od našeg filma večeras! Ulazi dok se spremim, a onda idemo napolje!

Za „kratko“ vreme koliko joj je trebalo da se spremi, dočekalo nas je još veće iznenađenje napolju.

Sneg je napadao dovoljno, da bi se deca mogla sankati. Radovala se kao neko dete koje prvi put vidi sneg. Krenula ja samouvereno niz stazu i opasno počela da gubi ravnotežu i pada. Potrčao sam za njom, da je uhvatim, ali takođe sam izgubio ravnotežu, tako da smo oboje pali.

Uprkos bolu koji smo zaradili, smejali smo se kao blesavi. Nekako smo uspeli da ustanemo i nastavili smo opreznije.

Na trgu je bilo malo manje ljudi. Radnici su i dalje pokušavali da nameste ukrasna svetla, deca su trčala i grudvala se, majke su vikale na njih da paze, a nas dvoje smo šetali zagrljeni. U jednom trenutku sam zastao i sagnuo se, dok je ona nastavila ne obazirući se na mene. Zgrabio sam sneg, napravio grudvu i pogodio je. Ukočeno se okrenula i pogledala me. Videvši da se smejem, zgrabila je sneg, pogledala me pravo u oči i zlobno se nasmešila.

-          Sad ćeš da vidiš kako se grudva! – rekla, je dok je oblikovala grudvu.

Bacila je i pogodila me pravo u facu! Sneg se rasprsio po mom licu. Jauknuo sam hvatajući se za nos, praveći se da me je jako pogodila. Pritrčala mi je vidno prestravljena.

-          Izvini! – počela je da se izvinjava. – nisam mislila da ću te pogoditi u facu!

Ali kada je videla da se smejem, zveknula me je u ruku.

-          Majmune! – nadurila se. – pomislila sam da sam te stvarno udarila!

Krenuo sam da je poljubim, medjutim, dobio sam novu količinu snega u lice. Izgleda da joj je bilo ostalo malo u rukama. Iskobeljala mi se iz ruku i krenula opet da pravi grudve.

Deca su joj, videvši kako pravi grudve, pritčala u pomoć. Krenuli su svi da me gađaju.

-          Nije fer! Sad su svi na tvojoj strani! – vikao sam prema njoj, dok sam rukama pokušavao da se odbranim od najezde grudvi.

-          Znaju deca na čijoj strani treba da budu! – smejala se.

Deca su sad počela da se grudvaju medjusobno, a ona je stajala zadihana i nasmejana. Prišao sam joj i lagano je zagrlio oko struka. Promrzli nosevi su nam se skoro dodirivali.

-          Nemoj da slučajno, opet dobijem sneg u facu. – tiho sam izgovorio.

Ona je prošaputala dve reči, koje u životu najviše znače:

-          Volim te.

Nosevi su nam se dodirnuli i poljubio sam je, dok su oko nas letele grudve, a pahulje i dalje nesmetano padale.

Čekam te!

-          Hej, sutra stižem. – rekla mi je veselo.

-          U koliko sati?

-          Ne znam tačno. Sve zavisi od vozača.

-          Obavezno mi javi kada budeš blizu. Doći ću da te sačekam na busku.

-          Stvarno ćeš doći? – upitala me je oduševljeno.

-          Obećavam! A ti znaš da kad ja nešto obećam, da će tako i biti.

-          U redu. Vidimo se onda sutra. Ljubim te.

-          Vidimo se.

Spustio sam slušalicu. Osmeh mi je bio na licu i dalje. KONAČNO SE VRAĆA! Nisam je video 9 dana! To je jako puno! Legao sam u krevet. Ipak treba malo ranije ustati ujutru.

Probudio me je prodorna zvonjava mobilnog. Jedva sam ga pronašao. Bio je ispod jastuka. Kako li se tamo zavukao?!

-          Hej, ja sam. Na buskoj sam za nekih pola sata. – čuo sam kako se smeje.

-          OK. Čekam te.

-          Jedva čekam da te vidim. – rekla je, pre nego što je spustila slušalicu.

Izleteo sam iz kreveta i počeo da se oblačim što sam brže mogao. Pogledao sam na sat. Autobus mi polazi za pet minuta. Zgrabio sam mobilni i pare i izleteo iz stana.

Pored autobuske se nalazila prodavnica. Uleteo sam u nju i kupio joj belu čokoladu, koju toliko voli.

Kroz prozor sam video kako njen autobus ulazi u stanicu. Potrčao sam koliko me noge nose. Proleteo sam pored čuvara, jedva da sam mu i pokazao peronsku i zakočio na peronu. Autobus je taman stao na peron. Otvorila su se vrata, a ona mi je skočila u zagrljaj. Jako me je zagrlila.

-          Jako si mi nedostajao! – rekla mi je, gledajući me pravo u oči.

-          I ti si meni. – nasmejao sam se. – Znam da si na dijeti, ali ne možeš reći ne beloj čokoladi!

-          Ako je bela u pitanju, baš me briga za dijetu. – nasmejala se.

Uzela je čokoladu i opet me pogledala.

-          Inače, moj odgovor je DA.

-          Ali, nisam te ni pitao.

-          Znam šta si hteo da pitaš, olakšavam ti. – nasmešila se.

Samo sam je privukao sebi i poljubio.