Na lepom plavom Dunavu

Stajao sam ispod te žute sijalice. Pokoji noćni leptir je sporo leteo oko nje. Veče je bilo izuzetno toplo čak i za njih. Ljudi oko mene su polako šetali i pokušavali da uživaju u ovom večernjem vazduhu, koji je ipak bio malo svežiji od dnevnog.

Gledao sam ih kako hodaju, neki ruku pod ruku, neki brzo, žureći da stignu na ugovoreni sastanak, a onda sam ugledao devojku koja je odskakala od svih njih.

Koračala je polako, na potpuno specifičan način. Izgledalo je kao da je ceo svet pod njenim nogama. Glave su se okretale za njom, ali nije nikoga videla. Hodala je prema meni. Na licu joj se pojavio onaj njen predivan osmeh. Prišla mi je, podigla se na prste i podigla nosić. To je bio znak da je poljubim.

Uhvatila me je za ruku i krenuli smo čuvenim, svetlom okupanim Kejom, preko Duge, uz famoznih 214 stepenika, sve do Sata, odakle se pružao predivan pogled na grad koji je sijao svojim punim sjajem, na obali plavog Dunava.

Zagrlio sam je oko struka i divili smo se pogledu, dok nam je povetarac hladio lica.

-          Znaš da mi je ovo... – započela je.

-          Omiljeno mesto? – završio sam pitanje. – Znam. I meni je isto.

Nasmešila se.

-          Opet mi završavaš rečenice.

-          Čitam ti misli. – Nasmejao sam se.

-          Pa da znaš da nekad mislim da je tako... Počinješ da me plašiš! – rekla je kroz smeh.

-          Evo obećavam da ću prestati.

-          Znaš da nećeš!

-          Znam...

Zagrlio sam je malo jače, a kroz glavu mi je prošlo „Bože, koliko je volim...“. Naslonila mi je glavu na rame i tiho prošaputala:

-          Volim i ja tebe.

Znači, ipak i ona ume da čita misli!