Mesečina

Sedeo sam na plaži. Sunce je već odavno bilo zašlo, a na nebu su počele da se pojavljuju prve zvezde. Ispred mene je more pravilo male i tihe talase, poneki galeb je leteo preko vode, hitajući na spavanje. Ribarski čamci su se raspoznavali samo po svetiljkama i već su nosili svoje vlasnike prema pučini, na noćno ribarenje.

Ustao sam i uzeo jedan beli, pljosnati kamen. Pogledao sam ga, a onda bacio prema vodi, pokušavajući da napravim „žabice“. Napravio sam tri. Uzeo sam još jedan. Ovoga puta četiri.

Telefon mi je zazvonio. Izvadio sam ga iz džepa i pogledao. Preko naše zajedničke slike, sada je stajala mala koverta. Izvini, kasniću malo. - Pisalo je u poruci. Ništa novo. – pomislio sam – Ne dešava se prvi put.

Pogledao sam oko sebe i video nekoliko grana. Sakupio sam ih na gomilu i zapalio. Vatra je počela polako da pucketa, dok je plamenovima hvatala svaki deo grana. Noć je već odavno pala, a jedino svetlo na plaži pravili su vatra i mesec, koji je sijao svojim punim sjajem.

Zagledao sam se u vatru i počeo da razmišljam. Na istom ovom mestu smo se prvi put, pre tačno godinu dana, poljubili. Ova godina bila je najlepša godina u mom životu. Provodili smo zajedno svaki slobodan trenutak, oboje zaljubljeni do ušiju. Niko nije bio verovao da ćemo ovoliko izdržati i da ćemo posle godinu dana biti isto zaljubljeni, koliko smo bili na početku.

Odjednom mi se pred očima sve smračilo. Osetio sam kako mi nežne ruke stoje na licu. Približila je usne do mog uha i tiho prošaputala:

-          Evo me.

Nasmešio sam se i skinuo njene ruke sa očiju. Brzo se našla ispred mene i poljubila me.

-          O čemu razmišljaš? – nasmešila se.

-          O tebi.

-          Mora da te je glava zabolela.

-          Naravno. – nasmejao sam se.

-          Izvini što kasnim, nisam... – krenula je da objašnjava.

-          Ne brini o tome, bitno je da si tu. – nasmešio sam se.

-          Godinu dana?! Mora da sam ti već dosadila! – zezala me je.

-          Ovo je previše! Gotovo je! Raskidamo! – napravio sam ozbiljnu facu.

-          Je li to želiš!? U redu! – uzviknula je.

Pogledala me je pravo u oči, a osmeh nije skidala sa usana.

-          Volim te. – tiho je rekla.

-          I ja tebe. – odgovorio sam.

Nagnula se prema meni i poljubila me, dok je povetarac gasio poslednji žar u vatri, a mesec sve jače obasjavao plažu.

Na lepom plavom Dunavu

Stajao sam ispod te žute sijalice. Pokoji noćni leptir je sporo leteo oko nje. Veče je bilo izuzetno toplo čak i za njih. Ljudi oko mene su polako šetali i pokušavali da uživaju u ovom večernjem vazduhu, koji je ipak bio malo svežiji od dnevnog.

Gledao sam ih kako hodaju, neki ruku pod ruku, neki brzo, žureći da stignu na ugovoreni sastanak, a onda sam ugledao devojku koja je odskakala od svih njih.

Koračala je polako, na potpuno specifičan način. Izgledalo je kao da je ceo svet pod njenim nogama. Glave su se okretale za njom, ali nije nikoga videla. Hodala je prema meni. Na licu joj se pojavio onaj njen predivan osmeh. Prišla mi je, podigla se na prste i podigla nosić. To je bio znak da je poljubim.

Uhvatila me je za ruku i krenuli smo čuvenim, svetlom okupanim Kejom, preko Duge, uz famoznih 214 stepenika, sve do Sata, odakle se pružao predivan pogled na grad koji je sijao svojim punim sjajem, na obali plavog Dunava.

Zagrlio sam je oko struka i divili smo se pogledu, dok nam je povetarac hladio lica.

-          Znaš da mi je ovo... – započela je.

-          Omiljeno mesto? – završio sam pitanje. – Znam. I meni je isto.

Nasmešila se.

-          Opet mi završavaš rečenice.

-          Čitam ti misli. – Nasmejao sam se.

-          Pa da znaš da nekad mislim da je tako... Počinješ da me plašiš! – rekla je kroz smeh.

-          Evo obećavam da ću prestati.

-          Znaš da nećeš!

-          Znam...

Zagrlio sam je malo jače, a kroz glavu mi je prošlo „Bože, koliko je volim...“. Naslonila mi je glavu na rame i tiho prošaputala:

-          Volim i ja tebe.

Znači, ipak i ona ume da čita misli!