Čekam te!

-          Hej, sutra stižem. – rekla mi je veselo.

-          U koliko sati?

-          Ne znam tačno. Sve zavisi od vozača.

-          Obavezno mi javi kada budeš blizu. Doći ću da te sačekam na busku.

-          Stvarno ćeš doći? – upitala me je oduševljeno.

-          Obećavam! A ti znaš da kad ja nešto obećam, da će tako i biti.

-          U redu. Vidimo se onda sutra. Ljubim te.

-          Vidimo se.

Spustio sam slušalicu. Osmeh mi je bio na licu i dalje. KONAČNO SE VRAĆA! Nisam je video 9 dana! To je jako puno! Legao sam u krevet. Ipak treba malo ranije ustati ujutru.

Probudio me je prodorna zvonjava mobilnog. Jedva sam ga pronašao. Bio je ispod jastuka. Kako li se tamo zavukao?!

-          Hej, ja sam. Na buskoj sam za nekih pola sata. – čuo sam kako se smeje.

-          OK. Čekam te.

-          Jedva čekam da te vidim. – rekla je, pre nego što je spustila slušalicu.

Izleteo sam iz kreveta i počeo da se oblačim što sam brže mogao. Pogledao sam na sat. Autobus mi polazi za pet minuta. Zgrabio sam mobilni i pare i izleteo iz stana.

Pored autobuske se nalazila prodavnica. Uleteo sam u nju i kupio joj belu čokoladu, koju toliko voli.

Kroz prozor sam video kako njen autobus ulazi u stanicu. Potrčao sam koliko me noge nose. Proleteo sam pored čuvara, jedva da sam mu i pokazao peronsku i zakočio na peronu. Autobus je taman stao na peron. Otvorila su se vrata, a ona mi je skočila u zagrljaj. Jako me je zagrlila.

-          Jako si mi nedostajao! – rekla mi je, gledajući me pravo u oči.

-          I ti si meni. – nasmejao sam se. – Znam da si na dijeti, ali ne možeš reći ne beloj čokoladi!

-          Ako je bela u pitanju, baš me briga za dijetu. – nasmejala se.

Uzela je čokoladu i opet me pogledala.

-          Inače, moj odgovor je DA.

-          Ali, nisam te ni pitao.

-          Znam šta si hteo da pitaš, olakšavam ti. – nasmešila se.

Samo sam je privukao sebi i poljubio.

Daljine

Zalazak sunca. Povetarac je konačno počeo da pirka, nakon užasno vrelog dana. Miris soli se osećao u vazduhu. More se pružalo u daljinu pred mojim očima. Ulične svetiljke su počele da se pale, a ona, onako zanosna, čekala me je pogleda uperenog prema brodiću koji se udaljavao od obale.

Prišao sam joj polako i rukama prekrio oči. Osetio sam kako joj se osmeh širi na licu. Okrenula se prema meni i isturila nosić. Znak da treba da je poljubim.

-          Izvini što kasnim. – bilo je prvo što sam joj rekao.

-          Nema veze. – rekla je, okrenula se i obmotala moje ruke oko nje. – Bitno je da si došao.

Zajedno smo posmatrali kako sunce polako nestaje u vodi, a mesec dobija svoj puni sjaj. Počeo sam da razmišljam o danima koje smo proveli zajedno. Bili su to najlepši dani u mom životu. Izležavanje na plaži, kupanje u moru, večernje šetnje pored obale, logorska vatra na plaži, moj užasno bolni pokušaj da naučim da vozim rolere... Nasmejao sam se.

-            Šta je bilo? – upitala me je osmehujući se.

-            Mislim da mi je noga još uvek ukočena od onog pada...

Počela je da se smeje.

-            Još uvek mi nije jasno kako si to uspeo da izvedeš! – smejala se.

Mrak je već uveliko bio pao. Mesec i zvezde su sijali na tamno plavom nebu. Ljudi su prolazili pored nas. Smejali se, raspravljali, poneki i svadjali. Neko dete je vikalo da zeli sećernu vunu, drugo je htelo neku igračku, žena neka je vikala na muža, a ostali su mirno šetali, uživali u prijatnoj večeri i razgovarali.

Ona se odjednom okrenula prema meni i pogledala me onim krupnim očima.

-            Ne želim da idem sutra kući. – tiho je izgovorila.

-            Ne brini se, videćemo se već za dve nedelje. – uhvatio sam je za ruke.

-            Ali to je puno vremena. Šta da radim ja do tada!?

-            Čekaj da ja dodjem. – nasmešio sam se i uspeo da izmamim osmeh kod nje.

-            Tako će i biti. – mirno je rekla.

Zagrlio sam je. Ostali smo da stojimo tako zagrljeni, dok je negde u daljini, neki pevač u nekom kafiću pevao stihove „Ka i uvik gledan more, ovu tajnu koja diše, ovu mrižu što me vuče u tamne dubine, sve kroz pismu u daljine...“