Beli se golubovi vraćaju...

-          Pogledaj ga samo. – pokazuje mi na snežno belog goluba. – Pogledaj kako je lep i drugačiji od ostalih. Retkost je videti takvog. Znaš, kad god ga vidim, setim se tebe.

Nasmešio sam se, slušajući je dok priča. Uvek sam voleo da je slušam. To njeno interesovanje za neke sasvim obične stvari bilo je jako simpatično.

-          Znaš da odlazim u nedelju? – upitala me je odjednom.

-          Naravno da znam. Pokušavam da ne mislim na to. – rekao sam joj, dok mi je osmeh bledeo sa lica.

-          Obećaj mi da ćeš biti na stanici pre nego što odem. Da se pozdravimo.

-          Zar ne mogu ništa da kažem ili učinim da ostaneš?

-          Samo mi obećaj.

-          Obećavam, ali...

-          Nema ali. Samo ćuti sad i uživaj. – rekla mi je, dok je naslanjala glavu na moje rame.

Ćutao sam i razmišljao. Voleo sam je. Kroz glavu su počele da mi prolaze slike naših zajedničkih, lepih momenata. Ona i ja na koncertu, pevamo iz sveg glasa, pa onda šetamo pored reke, slušamo muziku u kolima, smejemo se dok jedemo u pekari... Svi tako lepi i srećni momenti. Biće jako teško kad ode... Kad bi samo postojalo nešto da je zadržim...

-          Znaš, ptice imaju takvu sreću, da mogu da idu gde god požele, a opet mogu isto tako i da se vrate nazad... – nasmešila se dok je gledala kako golub poleće.

*

Došla je i nedelja. Od samog jutra sam znao da nešto neće biti u redu... Imao sam neki osećaj. Krenuo sam na vreme. Međutim, na samom izlazu iz ulice bio je udes, a drugog puta nije bilo. Policija je vršila uviđaj. Sedeo sam u kolima, pocrvenevši od besa. Trebalo im je 20 minuta da završe sve. Pogledao sam na sat. Ostalo mi je još 15 minuta.

-          Ne smem da zakasnim, ne smem! - konstantno vrtim u glavi te reči, dok žurim automobilom po putu.

-          Imam još nekoliko minuta - Dodajem još više gas - Valjda nema nigde policije.

Ulazim u grad.

-          Još par ulica i tu sam.

Vozim se uskim ulicama. Babe na biciklu me ometaju da normalno vozim. Ostavljam kola na parkingu i trčim prema stanici. Izlazim na potpuno prazan peron i gledam oko sebe. Nigde nikoga nema. Železničar mi sa podnožja stepenica viče da sam zakasnio i da je voz otišao pre pet minuta. U tom trenutku mi stiže poruka: „Bio si obećao da ćeš biti tu. Da si došao na vreme, možda bih i ostala... Žao mi je.“ Jedan beli golub mi je sleteo na rame.