Још један комарац ми зуји око
главе. Седим на зидићу испод уличне светиљке и чекам. Ноћни инсекти су почели
да се сакупљају око сијалице. У даљини видим обрисе мени јако познате особе.
Прилази оним својим специфичним ходом. Светло је обасјава и на тренутак губим
дах. Обукла се предивно. Светле, уске фарке, црне сандале на штиклу и бела
мајица. Дуга, црна коса јој пада низ лице, благо увијена. Стаје испред мене и
тихо изговара „Ћао.“. Смешим се и одговарам са истим тихим „Ћао.“.
Седа поред мене и благо ме
додирује по руци, кратко да не би приметило остатак друштва које се скупило око
нас. Неко је понео лопту и момци почињу да играју фудбал. Девојке седе са
стране и смеју се њима, њиховим шалама и геговима. Нас двоје и даље седимо
једно поред другог, не желећи да се раздвајамо. Друштво ме позива да им се
придружим, али не желим. Она полако наслања главу на моје раме и схватам да бих
могао тако да седим са њом заувек.
Девојке се и даље смеју и причају,
а момци настављају са фудбалом. Узимам телефон да погледам колико је сати, а
она угледавши слику на њему, тражи ми телефон. Посматра ћутке слику мене и ње,
а онда тражи остале да их види. Налази остале и гледа. Када је погледала све,
само се насмејала и рекла „Сад ми је јасно зашто толико волиш кад пустим косу.“
Вратила ми је телофон и наставила да гледа остатак друштва како се забављају.
Седели смо дуго тако. Друштво је
престало са фудбалом, сада су седели и причали, смејали се шалама, оговарали
друге, неки су одлазили кућама... Одједном сам осетио како ме неке меке усне
љубе нежно у образ. Окрећем главу у њеном правцу, а она се само осмехује. Грлим
је мислећи на тај „другарски“ пољубац. Било је више нежности у њему него у
обичном пољупцу. Остајемо тако загрљени док изнад нас звезде полако бледе,
светло се гаси, а нови дан почиње.
Нема коментара:
Постави коментар