Чекај, опет одлазиш?!

Перон. Посматрам девојчицу како се гура кроз гужву и трчи према некој жени. Претпостављам да јој је мајка, јер начин на који је грли и љубав коју јој том приликом пружа може бити само мајчинска. Смеју се једна другој, жени се у очима појављују сузе од среће што напокон види своју девојчицу. Напуштају станицу загрљене и срећне. На другој страни гледам брачни пар како се растаје. Она плаче, а он покушава речима и загрљајем да је утеши, међутим, не успева. Последњи пољубац пред одлазак и он улази у аутобус док она остаје сама и уплакана на перону. Маше док год аутобус не изађе из станице, а онда одлази, погнута под тежином бола који се надвио на њу, својој кући, где ће провести дане плачући и покушавајући да се опорави.

Посматрам како последњи аутобус напушта станицу, али и даље остајем да чекам онај који се није појавио. Аутобус који доноси особу коју јако волим. На разгласу се чује женски глас који говори „Аутобус из...“, срце ми прескаче на сам помен имена тог чувеног и предивног града, „...приспео је у станицу.“. А онда се иза кривине појављују светла аутобуса који сам чекао.

Остајем да стојим у месту и чекам док се бус не заустави, а онда крећем да тражим познато лице. У мору тих непознатих лица, угледао сам њено збуњено и предивно лице. Видео сам да тражи мене, али не успева да ме види. Почињем да се гурам кроз масу, успут случајно ударајући људе, качећи се за туђа рамена, али ми ништа није битно. Битно ми је само да дођем до ње. Прилазим јој са леђа и полако јој стављам руке преко очију. Осећам како јој се образи подижу од осмеха који јој се разлио по лицу. Окреће се према мени и грли ме.

Остали путници нестају са перона, одлазе кућама, враћају се својим животима, а нас двоје и даље стојимо на перону загрљени.

-      Јако сам срећна што те опет видим. Баш доста је прошло. - Говори ми док полако излазимо из станице.

-      Тачно 27 дана и неколико сати. - одговарам смејући се.

-      Ти баш волиш да бројиш!? смеје се.

-      Досадно ми, па не знам шта да радим, а то ми се чини ОК.

Два дана пројурила су као брзи воз. Чинило ми се као да сам је пре пар сати дочекао на перону, а сада се враћам да је испратим. Ова два дана била су предивна. Сво време смо проводили напољу уживајући у шетњама. Паркови, улице, тврђава, река... Ишли смо свуда. Смејали се, причали, некада и ћутали и посматрали свет, али највише уживали.

Перон је опет пун људи. Неки долазе, неки одлазе. Смех, радост, плач, туга. Све је помешано.

-     Волео бих да можеш још да останеш. - говорим јој док чекамо аутобус.

-     И ја. Али време је. Рекла сам му да ћу остати само за викенд. Једва је пристао.

-     Знам...

Аутобус полако долази. Почела је да прикупља ствари и чека док бус не стане. Посматрам то предивно лице и осећам како ме нешто пробада у стомаку.

-     Јави се кад стигнеш, обавезно. – говорим кроз осмех, трудећи се да ми не види тугу на лицу.

-     Наравно! Чим видим прве куће. – смеје се. – Видећемо се ускоро, то ти обећавам. Проћи ће мање од 27 дана сигурно!

-     Држим те за реч. – кажем јој, смејући се.

Љуби ме брзо у образ и трчи у бус. Налази своје место и седа поред прозора. Маше ми и смеје се. Одмахујем, смешећи се. Аутобус полако креће, а она наставља да маше енергично. Бус нестаје за кривину и губим је из вида. Окрећем се према излазу, мислећи како је тамо чека особа коју воли. На излазу из станице, стиже ми порука. Вадим телефон и смејем се читајући је. „Дивно сам се провела. Волим те!“ Ипак растанци не морају бити тако тужни...

Samo me zagrli jako... (nastavak priče "Beli se golubovi vraćaju...")

Ona je trčala za vozom uzvikujući „Tata volim te!“ i mašući prema vozu. Otac joj je odmahivao sa prozora kupea, sve dok voz nije zašao za krivinu i nestao sa vidika. Tada joj je prišla majka, uhvatila je za ruku i povela prema izlazu.

-   Mama, kada se tata vraća? – upitala ju je ozbiljno.

-   Uskoro mila. Brzo će to proći. – odgovorila joj je mama smireno.

-   Hoće stići do mog rodjendanda?

-   Naravno. I doneće ti jedan veliki poklon.

Devojčica se nasmejala i počela da poskakuje.

Voleo sam da dolazim na železničku stanicu i posmatram ljude kakko dolaze i odlaze. Kako se sastaju i rastaju. Razne emocije se smenjuju. Jednom davno sam stajao na ovom istom peronu, samo što je tada bio prazan. Bio sam zakasnio i ovaj voz je već bio otišao, a sa njim i osoba koju sam jako voleo. Posle toga sam svake nedelje dolazio na peron i uvek stizao na vreme. Danas, posle četiri godine došao sam da sačekam da se taj voz vrati. Kroz glavu su počele da mi prolaze slike dogadjaja i sećanja koja sam imao na nju. Kao i mnogo puta do sada. Kroz misli mi je, po ko zna koji put, prošao taj dan kada sam zakasnio. Da samo nije bio onaj sudar, stigao bih na vreme.

Iz misli me je prenuo zvuk voza. Čuo sam ga i pre nego što sam ga video. Malo jače sam stegnuo cvet koji sam držao u znojavim rukama. Voz je polako ušao u stanicu i stao na peron. Stvorila se gužva oko voza. Ostao sam malo po strani. Iz voza je počela masa da izlazi.

A onda sam video nju kako izlazi iz vagona i gleda po masi, kao da nekoga traži. Na licu joj se pojavio veliki osmeh kada me je ugledala. Dotrčala je do mene i zagrlila me. Mislio sam da ću se od siline zagrljaja sručiti na zemlju.

-   Jako si mi nedostajao! – šapnula mi je na uvo.

-   I ti si meni. – jače sam je zagrlio.

Pustio sam je i pogledao. I dalje je bila lepa i ni malo se nije promenila.

-   Je l’ taj cvet za mene ili čekaš još nekoga? – upitala me je nasmejano.

-   Za tebe je. – pružio sam joj ružu.

-   Hvala ti. – rekla je, a onda me poljubila.

Uzeo sam njen kofer u jednu ruku, a nju zagrlio drugom i tako smo krenuli prema izlazu. Kada smo prošli pored železničara upitao me je:

-   Je l’ to znači da te više nećemo viđati ovde?

Samo sam se nasmejao i jače je zagrlio.

Kuca li?!

Oktobarsko sunce. Pokušava i dalje da greje planetu, ali ga surova zima u tome sprečava. Sve slabije i slabija toplota stiže. Zima polako krči svoj put prema nama.

Uhvatio sam je za ruku. Šetali smo našom ustaljenom putanjom. Znao sam napamet svako drvo, svaku travku. Često smo prolazili ovuda. Nekako kao da mi je dosadilo...

Zastali smo ispod ogromnog hrasta, na kojem su se listovi i dalje sebično držali za grane. Pogledao sam je u oči. Te divne smedje oči koje sam toliko voleo. Izgledale su mi tužno ili mi se to samo činilo... Podigao sam njenu ruku i prislonio na moje grudi.

-          Osećaš li da kuca? – tiho sam je upitao.

-          Ne. – odgovorila je još tiše.

-          Kucalo je dok sam te voleo. Kako sam prestao i srce je stalo. – prošaputao sam.

Jedan žuti list je polako pao između nas.

Beli se golubovi vraćaju...

-          Pogledaj ga samo. – pokazuje mi na snežno belog goluba. – Pogledaj kako je lep i drugačiji od ostalih. Retkost je videti takvog. Znaš, kad god ga vidim, setim se tebe.

Nasmešio sam se, slušajući je dok priča. Uvek sam voleo da je slušam. To njeno interesovanje za neke sasvim obične stvari bilo je jako simpatično.

-          Znaš da odlazim u nedelju? – upitala me je odjednom.

-          Naravno da znam. Pokušavam da ne mislim na to. – rekao sam joj, dok mi je osmeh bledeo sa lica.

-          Obećaj mi da ćeš biti na stanici pre nego što odem. Da se pozdravimo.

-          Zar ne mogu ništa da kažem ili učinim da ostaneš?

-          Samo mi obećaj.

-          Obećavam, ali...

-          Nema ali. Samo ćuti sad i uživaj. – rekla mi je, dok je naslanjala glavu na moje rame.

Ćutao sam i razmišljao. Voleo sam je. Kroz glavu su počele da mi prolaze slike naših zajedničkih, lepih momenata. Ona i ja na koncertu, pevamo iz sveg glasa, pa onda šetamo pored reke, slušamo muziku u kolima, smejemo se dok jedemo u pekari... Svi tako lepi i srećni momenti. Biće jako teško kad ode... Kad bi samo postojalo nešto da je zadržim...

-          Znaš, ptice imaju takvu sreću, da mogu da idu gde god požele, a opet mogu isto tako i da se vrate nazad... – nasmešila se dok je gledala kako golub poleće.

*

Došla je i nedelja. Od samog jutra sam znao da nešto neće biti u redu... Imao sam neki osećaj. Krenuo sam na vreme. Međutim, na samom izlazu iz ulice bio je udes, a drugog puta nije bilo. Policija je vršila uviđaj. Sedeo sam u kolima, pocrvenevši od besa. Trebalo im je 20 minuta da završe sve. Pogledao sam na sat. Ostalo mi je još 15 minuta.

-          Ne smem da zakasnim, ne smem! - konstantno vrtim u glavi te reči, dok žurim automobilom po putu.

-          Imam još nekoliko minuta - Dodajem još više gas - Valjda nema nigde policije.

Ulazim u grad.

-          Još par ulica i tu sam.

Vozim se uskim ulicama. Babe na biciklu me ometaju da normalno vozim. Ostavljam kola na parkingu i trčim prema stanici. Izlazim na potpuno prazan peron i gledam oko sebe. Nigde nikoga nema. Železničar mi sa podnožja stepenica viče da sam zakasnio i da je voz otišao pre pet minuta. U tom trenutku mi stiže poruka: „Bio si obećao da ćeš biti tu. Da si došao na vreme, možda bih i ostala... Žao mi je.“ Jedan beli golub mi je sleteo na rame.

Све је то само сан... Или можда није?!

Још један комарац ми зуји око главе. Седим на зидићу испод уличне светиљке и чекам. Ноћни инсекти су почели да се сакупљају око сијалице. У даљини видим обрисе мени јако познате особе. Прилази оним својим специфичним ходом. Светло је обасјава и на тренутак губим дах. Обукла се предивно. Светле, уске фарке, црне сандале на штиклу и бела мајица. Дуга, црна коса јој пада низ лице, благо увијена. Стаје испред мене и тихо изговара „Ћао.“. Смешим се и одговарам са истим тихим „Ћао.“.

Седа поред мене и благо ме додирује по руци, кратко да не би приметило остатак друштва које се скупило око нас. Неко је понео лопту и момци почињу да играју фудбал. Девојке седе са стране и смеју се њима, њиховим шалама и геговима. Нас двоје и даље седимо једно поред другог, не желећи да се раздвајамо. Друштво ме позива да им се придружим, али не желим. Она полако наслања главу на моје раме и схватам да бих могао тако да седим са њом заувек.

Девојке се и даље смеју и причају, а момци настављају са фудбалом. Узимам телефон да погледам колико је сати, а она угледавши слику на њему, тражи ми телефон. Посматра ћутке слику мене и ње, а онда тражи остале да их види. Налази остале и гледа. Када је погледала све, само се насмејала и рекла „Сад ми је јасно зашто толико волиш кад пустим косу.“ Вратила ми је телофон и наставила да гледа остатак друштва како се забављају.

Седели смо дуго тако. Друштво је престало са фудбалом, сада су седели и причали, смејали се шалама, оговарали друге, неки су одлазили кућама... Одједном сам осетио како ме неке меке усне љубе нежно у образ. Окрећем главу у њеном правцу, а она се само осмехује. Грлим је мислећи на тај „другарски“ пољубац. Било је више нежности у њему него у обичном пољупцу. Остајемо тако загрљени док изнад нас звезде полако бледе, светло се гаси, а нови дан почиње.