Stajala je i gledala u grad koji se
pružao pred njom. Prišao sam joj. Pogledala me je, bez onog uobicajenog osmeha,
koji me je ostavljao bez daha. Krenuo sam da je poljubim, ali je okrenula glavu na
drugu stranu.
-
Šta se dešava?! – upitao sam je pomalo zbunjen.
Pogledala me
je. Gledao sam je u oči. Te predivne plave oči. Pojavila se jedna suza na
trepavici.
-
Žao mi je. – tiho je izgovorila.
Nastavio sam da
je gledam. Nisam mogao da verujem da se ovo desava. Nisam očekivao da će ovaj
trenutak doći.
-
Ko je u pitanju?
– hladno sam upitao.
-
Nije bitno.
-
Je l’ on?!
Spustila je
pogled. Sad je već počela da plače. Te suze, nekada su imale velikog uticaja na
mene, ali sada... Sada ne osećam ništa. Iz mene je iščupala i poslednju trunku
emocije. Nastavio sam da je gledam.
-
Reci nešto. – Pogledala me je.
Otvorio sam usta, ali reči nisu
izlazile. Jezik je ostao zavezan. Ponovo sam gledao u TE oči. I u suzama, bila je
previse lepa.
Okrenuo sam se.
-
Gde ćes?!
– uzviknula je za mnom onim plačnim glasom.
Samo sam
nastavio dalje niz ulicu ne okrećući se za sobom, dok mi je kroz grudi šibala
promaja. Srce je ostalo kod nje.
