Перон. Посматрам девојчицу како се
гура кроз гужву и трчи према некој жени. Претпостављам да јој је мајка, јер
начин на који је грли и љубав коју јој том приликом пружа може бити само
мајчинска. Смеју се једна другој, жени се у очима појављују сузе од среће што
напокон види своју девојчицу. Напуштају станицу загрљене и срећне. На другој
страни гледам брачни пар како се растаје. Она плаче, а он покушава речима и
загрљајем да је утеши, међутим, не успева. Последњи пољубац пред одлазак и он улази
у аутобус док она остаје сама и уплакана на перону. Маше док год аутобус не
изађе из станице, а онда одлази, погнута под тежином бола који се надвио на њу,
својој кући, где ће провести дане плачући и покушавајући да се опорави.
Посматрам како последњи аутобус
напушта станицу, али и даље остајем да чекам онај који се није појавио. Аутобус
који доноси особу коју јако волим. На разгласу се чује женски глас који говори
„Аутобус из...“, срце ми прескаче на сам помен имена тог чувеног и предивног
града, „...приспео је у станицу.“. А онда се иза кривине појављују светла аутобуса
који сам чекао.
Остајем да стојим у месту и чекам
док се бус не заустави, а онда крећем да тражим познато лице. У мору тих
непознатих лица, угледао сам њено збуњено и предивно лице. Видео сам да тражи мене,
али не успева да ме види. Почињем да се гурам кроз масу, успут случајно
ударајући људе, качећи се за туђа рамена, али ми ништа није битно. Битно ми је
само да дођем до ње. Прилазим јој са леђа и полако јој стављам руке преко
очију. Осећам како јој се образи подижу од осмеха који јој се разлио по лицу.
Окреће се према мени и грли ме.
Остали путници нестају са перона,
одлазе кућама, враћају се својим животима, а нас двоје и даље стојимо на перону
загрљени.
- Јако сам срећна што те опет видим.
Баш доста је прошло. - Говори ми док полако излазимо из станице.
- Тачно 27 дана и неколико сати. -
одговарам смејући се.
- Ти баш волиш да бројиш!? смеје се.
- Досадно ми, па не знам шта да
радим, а то ми се чини ОК.
Два дана пројурила су као брзи
воз. Чинило ми се као да сам је пре пар сати дочекао на перону, а сада се
враћам да је испратим. Ова два дана била су предивна. Сво време смо проводили
напољу уживајући у шетњама. Паркови, улице, тврђава, река... Ишли смо свуда.
Смејали се, причали, некада и ћутали и посматрали свет, али највише уживали.
Перон је опет пун људи. Неки
долазе, неки одлазе. Смех, радост, плач, туга. Све је помешано.
- Волео бих да можеш још да останеш.
- говорим јој док чекамо аутобус.
- И ја. Али време је. Рекла сам му
да ћу остати само за викенд. Једва је пристао.
- Знам...
Аутобус полако долази. Почела је
да прикупља ствари и чека док бус не стане. Посматрам то предивно лице и осећам
како ме нешто пробада у стомаку.
- Јави се кад стигнеш, обавезно. –
говорим кроз осмех, трудећи се да ми не види тугу на лицу.
- Наравно! Чим видим прве куће. –
смеје се. – Видећемо се ускоро, то ти обећавам. Проћи ће мање од 27 дана
сигурно!
- Држим те за реч. – кажем јој,
смејући се.
Љуби ме брзо у образ и трчи у бус.
Налази своје место и седа поред прозора. Маше ми и смеје се. Одмахујем, смешећи
се. Аутобус полако креће, а она наставља да маше енергично. Бус нестаје за
кривину и губим је из вида. Окрећем се према излазу, мислећи како је тамо чека
особа коју воли. На излазу из станице, стиже ми порука. Вадим телефон и смејем
се читајући је. „Дивно сам се провела. Волим те!“ Ипак растанци не морају бити
тако тужни...
