Oktobarsko
sunce. Pokušava i dalje da greje planetu, ali ga surova zima u tome sprečava.
Sve slabije i slabija toplota stiže. Zima polako krči svoj put prema nama.
Uhvatio sam je za
ruku. Šetali smo našom ustaljenom putanjom. Znao sam napamet svako drvo, svaku
travku. Često smo prolazili ovuda. Nekako kao da mi je dosadilo...
Zastali
smo ispod ogromnog hrasta, na kojem su se listovi i dalje sebično držali za
grane. Pogledao sam je u oči. Te divne smedje oči koje sam toliko voleo.
Izgledale su mi tužno ili mi se to samo činilo... Podigao sam njenu ruku i
prislonio na moje grudi.
-
Osećaš li da kuca? – tiho sam je
upitao.
-
Ne. – odgovorila je još tiše.
-
Kucalo je dok sam te voleo. Kako
sam prestao i srce je stalo. – prošaputao sam.
Jedan
žuti list je polako pao između nas.
